Kristina Kljajić: Razni koncepti vraćanja prirodi

Svojim rukama sagraditi svoj dom, gajiti i kuvati sopstvenu hranu, zaista imati vremena za razgovor i igru sa svojima, to je po meni najveće zadovoljstvo i sloboda koje se još mogu osvojiti u ovakvom svetu. Nisu nam potrebne čudotvorne i skupe biljke sa Anda ili zagušljive teretane – zdrav rad i zdrava hrana su svuda oko nas. A ako ti nemaš mogućnosti da jedeš zdravu hranu, da dišeš zdrav vazduh, piješ svežu vodu, da živiš bez pilula za spavanje – ti si rob koliko god zarađivao.

Kada je reč o povratku prirodi, danas postoje razni koncepti i dobro je što je tako. Jednoumlje je uvek porazno po čoveka. Vraćanje prirodi je i proces vraćanja sebi. Svojoj duši, svojoj izvornoj snazi od koje u gradovima olako odustajemo. Dok gradiš svoju kuću svojim rukama i ležeš uveče mrtav umoran, ali zdravo umoran i srećan i pun planova, ponovo osećaš svoju snagu i moć, svrhu i cilj, vidiš rezultate ispred sebe umesto u nekim virtuelnim tabelama koje prave neki nepoznati ljudi.

Radiš za sebe i svoje. Počinješ da uviđaš koliko je malo potrošnih dobara zaista potrebno, kako ne moraš dati deset evra za kremu jer možeš napraviti bolju od onoga što imaš u svojoj bašti, koliko su teretane besmislene, koliko je smešna opsesija cipelama ili kuhinjama koje ljudi plaćaju pet hiljada evra, a u njima nikada ne zamiriše pošten obrok spravljen s ljubavlju. Postaješ kreator svog doma, samog sebe, svoje budućnosti.

Uz to, možeš ostvarivati zaradu raznim poslovima – proizvoditi med, pečurke, cveće, sadnice, jaja, prirodna sredstva za higijenu, proizvode od mleka ili žita, osmisliti seoski turizam na svom imanju… Mogućnosti su ograničene samo našom maštom, a nju guše konfekcijski šabloni življenja. A tu je i internet za učenje, povezivanje, plasman… Mnogi poslovi se danas rade preko neta što daje mogućnost da budeš radno aktivan gde god da živiš.

Znam da ovo o čemu govorim ne može biti rešenje za svakoga, ali zamislite ako samo jedan deo populacije počne da živi samouposleno i zadovoljno, vaspitavajući decu da poštuju i neguju prave vrednosti. Ja sam još uvek u procesu traženja sebe, istomišljenika i najboljih rešenja. To je proces koji će se nastaviti dok sam živa jer stalno učim, a čovek je mlad dok ima potrebu da uči. Ima grešaka i razočarenja. Na primer, svi se deklarativno zalažemo za ekologiju, ali ko od nas zaista redovno reciklira, ko brine o racionalnoj potrošnji vode i struje. Uvek mislimo – neko drugi će da se za to pobrine.

A ako se opredeliš za drugačiji život, otpadaju sva foliranja. Moraš da poštuješ prirodne ritmove. Moraš da veruješ prirodi i sebi. Moraš da se odnosiš prema svemu potpuno svesno. Neko to vidi kao izazov i oslobođenje, a neko kao kaznu.

Danas je jako mnogo ljudi zainteresovano za drugačije koncepte života. Svi smo mi pioniri i svako kreće od nule tražeći svoj način da se poveže. Kao što su nekada mladi hrlili u Indiju da bi stekli neka spiritualna znanja, tako se danas u ljudima budi neka iskonska žudnja za smislenijim životom van grada.

Ali nakon “lajkovanja” lepih priča i slika ima još mnogo koraka. Mnogi posećuju seminare o organskoj proizvodnji ili građenju kuća od prirodnih materijala ali i to je tek drugi korak. Usuditi se, napraviti taj drastičan rez, to je još uvek za veliku većinu samo mašta. Mi smo za tri generacije potpuno izgubili kontakt sa zemljom i njenim blagom. Ali danas je daleko lakše živeti na selu nego pre sto godina.

Često čujem da ljudi ne žele da se satiru na zemlji, a u gradu rade za korporaciju ili ustanovu ili gazdu i po deset, dvanaest sati dnevno, uglavnom bez ikakvih prava, a uvek u grču i potpuno na raspolaganju šefovima i gazdama. Sada je idealna situacija da se skladno ujedine stara i nova znanja. Jedini put je edukacija i širenje znanja. Treba pričati, deliti ideje i dileme, ohrabrivati, isticati zabludu o tome da je ideja eko sela maltene povratak u prvobitnu zajednicu…

U eko selima po svetu tehnološka dostignuća se optimalno primenjuju, uz poštovanje prirodnog okruženja. Izgradnja svog doma negde u prirodi može biti idealan izbor za ljude koji osećaju da su izgubili dostojanstvo radeći privremene, povremene i slabo plaćene poslove.