Savremeno školovanje podanika

Da bi se upravljalo milionskim masama potrebno je ljude od malih nogu lišiti znatiželje, fleksibilnosti, smelosti – pogledajte decu kakva su pre nego što krenu u školu – i istovremeno ih zatupljivati idiotskim programima ili ih zatrpavati beskonačnim količinama podataka; rezultat je isti: nesigurni, demoralizovani, izolovani pojedinci s malo vere u ličnu inicijativu i kritičko promišljanje sveta oko sebe generalno, i vladajućih struktura pojedinačno.

Pozivam vas da se pridružite pravoj zaveri, nazovite je javnom zaverom, sa stvarnim posledicama za milione stvarnih života.
– Džon Tejlor Gato

Neka upravljaju sami sobom

Ponekad mi se u rukama nađe knjiga od čijeg mi se sadržaja uzburkaju emocije, izbiju mi suze na oči, tresu mi se ruke, i svaki čas bih se lupao po čelu. Dogodilo mi se to ubrzo nakon što sam počeo da čitam knjigu američkog (penzionisanog) nastavnika Džona Tejlora Gatoa, „Oružja za masovno poučavanje – Putovanje nastavnika kroz mračni svijet obaveznog školovanja“ (Algoritam, 2010., prevela Asenka Kramer). Znate onaj osećaj kad vam neko lepo, crno na belo, izloži upravo vaša razmišljanja, uobičajeno raspršena i nefokusirana, vaše sporadične uvide i mračne slutnje, ali sada precizno uobličene i temeljno potkrepljene mnoštvom važnih činjenica koje odjednom rasteraju maglu iz vašeg uma, otkrivajući istinu koju ste nazirali, koju ste priželjkivali i istovremeno je se plašili. Jer, da, sve ono čega sam bio nejasno svestan, sve one priče o tome kako školovanje kakvo jeste decu zapravo zatupljuje, čineći od njih potrošnu robu za funkcionisanje sistema, reproduktivni materijal za novu generaciju poslušnika, ropsku masu mediokriteta koji neće znati da se pobune, sve one slutnje da institucionalizovano obrazovanje ne pridonosi istinskom obrazovanju ljudskog bića, osobe, nego da isto ustvari spečava, sve se to, u svetlu činjenica koje nam nudi Dž. T. Gato, pokazuje kao istinito.

Počeo je da se pita nisu li škole kakve poznajemo i zamišljene kako bi osigurale da nijedno dete zapravo nikad zaista ne odraste, tj. da nauči što manje.

Treba napomenuti da se Gato bavi prvenstveno američkim školskim sistemom, ali, mutatis mutandis, ono o čemu piše primenjivo je i na našu situaciju, posebno u svetlu sve očigledijeg prihvatanja američkih obrazovnih „postignuća“. Knjigu započinje zapažanjem da je, nakon trideset godina predavanja u „nekim od najgorih škola na Menhetnu, i u nekim od najboljih“, postao stručnjak za – dosadu. Dosadno je bilo deci („…rekli su da je rad glup, da nema smisla i da su sve to znali odranije“), a dosadno je bilo i njemu i njegovim kolegama. Ne znam da li mi je bilo lakše ili teže kad sam pročitao da je „dosada… uobičajeno stanje školskih nastavnika“, i da „svako ko provodi vreme u zbornici može posvedočiti o niskom nivou energije, kukanju, malodušnosti“. Koga nastavnici krive za to što se tako osećaju? Naravno – decu, koja za dosadu okrivljuju njih – nastavnike. U svakom slučaju, prepoznavanje je bilo skoro pa stopostotno. Kako je nastao taj circulus vitiosus? Pa, postepeno. I, pokazaće se, s predumišljajem. Autor je počeo da razmišlja o uzrocima, o razlozima zašto se dosada i nezrelost u razredima/zbornicama (kažem, i u zbornicama, jer i nastavnike je iznedrio jedan te isti sistem školovanja) podrazumevaju. Počeo je da se pita odakle ludilo u tom sistemu. Počeo je da se pita zašto su obrazovne institucije zapravo „fabrike nezrelosti“, kad to ne bi trebalo niti bi smele da budu. Međutim, što je više razmišljao o „problemu“ školovanja, to se više udaljavao od suštine. I onda mu je sinulo: „Što ako ’problem’ nije u našim školama? Što ako su one takve kakve jesu… ne zato što rade nešto pogrešno, već zato što rade kako treba?“ Drugim rečima, počeo je da se pita nisu li škole kakve poznajemo i zamišljene kako bi osigurale da nijedno dete zapravo nikad zaista ne odraste, tj. da nauči što manje.

Cilj je… jednostavno ograničiti što je moguće više pojedinaca na isti bezbedni nivo, da se množe i formiraju standardno građanstvo, da suzbijaju odstupanja i originalnost.

Da bi odgovorio na ta pitanja, autor se vraća u istoriju školstva u Sjedinjenim Državama. Sistem masovnog, obaveznog školovanja osmišljavan je tokom 19. veka, a u praksi se proširio između 1905. i 1915. godine. Razlozi koji su se navodili za taj „prevrat“ svode se na sledeće: cilj je stvoriti dobre ljude, dobre građane i učiniti da svaki pojedinac dostigne sopstveni maksimum. Plemenito, nema šta. Ko se s ovim ne bi složio? Ti se ciljevi spominju i danas, i svaki nastavnik-početnik zapravo nadobudno veruje u njih. Međutim, „načisto grešimo“, kaže Gato. Jer, uprkos opšteprihvaćenom uverenju o opštem obaveznom školovanju kao civilizacijskom dostignuću, iz činjenica koje nam pruža na uvid očigledno je da stvarni ciljevi nisu ovi gorespomenuti, nego nešto sasvim drugo. Za početak, navodi reči H. L. Menkena, novinara, esejiste i satiričara, koji je 1924. napisao „da cilj javnog obrazovanja nije ’…ispuniti mlade… znanjem i probuditi njihovu inteligenciju… Ništa nije dalje od istine. Cilj je… jednostavno ograničiti što je moguće više pojedinaca na isti bezbedni nivo, da se množe i formiraju standardno građanstvo, da suzbijaju odstupanja i originalnost. To je cilj u SAD-u… i to je cilj svugde drugde’“.

Obrazovni sistem namerno je projektovan da bi proizvodio prosečne umove, onesposobio unutrašnji život, uskratio učenicima znatnije sposobnosti vođstva i garantovao poslušne i nekompletne građane – sve da bi se narod učinio ’upravljivim’.

Na ovom mestu, s obzirom na ono što sledi, i mi se možemo prepoznati jer su koreni i američkog i našeg sistema obaveznog školovanja isti: nasleđe su pruskog modela školstva. Što se tiče Sjedinjenih Američkih Država, poznata je činjenica da je njihov službeni jezik zamalo postao nemački, toliko je, naime, snažan bio uticaj nemačkih imigranata tokom 18. veka; Prusi su bili saveznici tokom rata za nezavisnost; pruski model školstva smatrao se idealnim i tokom 19. veka tražilo se njegovo uvođenje, što se najzad i dogodilo. A šta smo time dobili, možemo da se zapitamo zajedno s autorom. „Obrazovni sistem namerno je projektovan da bi proizvodio prosečne umove, onesposobio unutrašnji život, uskratio učenicima znatnije sposobnosti vođstva i garantovao poslušne i nekompletne građane – sve da bi se narod učinio ’upravljivim’“.

No, to je tek početak. Stvarnu svrhu američkog školovanja (a možda i institucionalnog školovanja uopšte) Gato je saznao čitajući dve knjige nama možda manje poznatih ljudi. Prvi je Džejms Brajant Konant, između ostalog bivši dekan Harvardskog univerziteta, koji je u svom eseju iz 1959., „Dete, roditelj i država“, uzgred spomenuo „da su moderne škole koje pohađamo rezultat ’revolucije’ smišljene između 1905. i 1930.“. Autor se zapitao o kakvoj ’revoluciji’ je reč pa je potražio knjigu „Principi srednjoškolskog obrazovanja“ (1918.) koju Konant preporučuje za one koji žele da znaju više, a čiji je pisac u toj ’revoluciji’ i sam učestvovao: Aleksander Inglis. Evo što je saznao: „Inglis… savršeno jasno izjavljuje da je namera da obavezno školovanje na ovom kontinentu bude upravo ono što je bilo u Pruskoj 1820-ih: peta kolona rastućeg demokratskog pokreta koji je pretio da seljacima i proletarijatu da glas za pregovaračkim stolom. Moderno, industrijalizovano obavezno školovanje trebalo je da bude neka vrsta hirurške intervencije u perspektivu jedinstva ovih podređenih klasa. Podelite decu po predmetima, po starosnim razredima, stalnim rangiranjem prema rezultatima testova i pomoću drugih suptilnih metoda pa neće biti verovatno da će se masa neznalica podeljena u detinjstvu ikada reintegrisati u opasnu celinu“.

Kad su jednom usmereni, učenike treba osposobljavati samo u onoj nužnoj meri za obavljanje njihove uloge u društvenoj mašini – nikako više od toga.

Inglis dalje navodi šest temeljnih funkcija modernog školovanja koje treba sprovesti u praksi (setite se proklamovanih plemenitih ciljeva ponuđenih javnosti). Funkcija podešavanja ili prilagođavanja odnosi se na podređivanje autoritetu i isključivanje kritičkog prosuđivanja. Funkcija integracije služi da deca postanu što sličnija, a samim tim i predvidljivija, što je idealno za kasnije lakše manipulisanje. Funkcija usmeravanja pojašnjava ulogu škole u određivanju pripadajućeg mesta za svakog budućeg člana društva. Kad su jednom usmereni, učenike treba osposobljavati samo u onoj nužnoj meri za obavljanje njihove uloge u društvenoj mašini – nikako više od toga (tzv. funkcija razlikovanja). Selektivna funkcija je posebno degutantna: škole bi, naime, trebalo da filtriraju nepodobne (buntovnike, slobodoumne, „drugačije“, „problematične“…) pomoću represivnih mera, marginalizirajući ih kako bi li se potpuno uklonili iz „reproduktivnog bazena“ (kako bi vladajućima ostao samo kvalitetan materijal za dalju reprodukciju, ono „standardno građanstvo“ koje će suzbijati „odstupanja i originalnost“). Poslednja, ali ne i najmanje važna funkcija je ona propedeutička: „Društveni sistem na koji ova pravila upozoravaju zahtevaće elitnu grupu čuvara. U tu će svrhu mali deo dece potajno biti podučen kako da upravlja ovim neprekidnim projektom, kako da nadgleda i kontroliše populaciju koja je namerno zatupljena i oslabljena da bi vlast mogla neometano da ide dalje i da korporacijama nikad ne bi nedostajalo poslušne radne snage“. Zvuči poznato? Zvuči vrlo poznato.

Sistem se pokazao se idealnim ne samo u svrhu stvaranja zaglupljenog biračkog tela, ne samo poslušne radne snage, nego i – osvrnimo se oko sebe – „krda bezumnih potrošača“.

„To je, nažalost, svrha obaveznog besplatnog školovanja“, zaključuje Gato. Ovako razrađen, pruski sistem pokazao se idealnim ne samo u svrhu stvaranja zaglupljenog biračkog tela, ne samo poslušne radne snage, nego i – osvrnimo se oko sebe – „krda bezumnih potrošača“. A kome je to u ono doba došlo kao kec na desetku? Naravno, vizionarima poput Endrjua Karnegija i Dž. D. Rokefelera, koji su znali šta treba da podrže nesebičnim ulaganjima i izlivima oduševljenja, a sve u svrhu nemerljivog profita.
Da bi se upravljalo milionskim masama – da pozajmim Orvelov izraz – „prola“, potrebno je, kroz ovako osmišljen sistem, ljude od malih nogu lišiti znatiželje, fleksibilnosti, smelosti – pogledajte decu kakva su pre nego što krenu u školu – i istovremeno ih zatupljivati idiotskim programima ili ih zatrpavati beskonačnim količinama podataka; rezultat je isti: nesigurni, demoralizovani, izolovani pojedinci s malo vere u ličnu inicijativu i kritičko promišljanje svijeta oko sebe generalno, i vladajućih struktura pojedinačno. U vremenu kad se proizvode ogromne količine proizvoda, nužne su ogromne mase potrošača. Seća li se iko da je glupo kupovati ono što mu ne treba? Da li je iko toga danas svestan? Ako je sistem podešen tako da mlade ljude ne podstiče da misle, onda će, uz sve navedeno, oni postati i žrtve marketinških i PR vračeva, a marketing se, u tom smislu, takođe počeo razvijati u SAD-u, početkom 1920-ih. U to doba je svoju firmu u Njujorku otvorio Edvard Bernejs, nećak Sigmunda Frojda, koji je genijalno primenjivao ujakove spoznaje u reklamnim kampanjama i osmišljavanju „američkog načina života“. Stvari su se, vidimo, razvijale paralelno: ogroman broj potencijalnih potrošača najpre je trebalo primereno odškolovati, da bi proizvodili ogroman broj proizvoda, da bi zatim te proizvode kupovali, i sve to da bi ostali pasivni i donosili profit. Što se promenilo od tada? Ništa, osim što smo se i mi našli u vrzinom kolu.

Ogroman broj potencijalnih potrošača najpre je trebalo primereno odškolovati, da bi proizvodili ogroman broj proizvoda, da bi zatim te proizvode kupovali, i sve to da bi ostali pasivni i donosili profit. Što se promenilo od tada? Ništa, osim što smo se i mi našli u vrzinom kolu.

Šta su škole danas? „Laboratorije za eksperimente na mladim umovima, centri za uvežbavanje navika i stavova koje korporativno društvo traži. Obavezno obrazovanje služi deci tek usputno; njegova je stvarna svrha da ih pretvoriti u sluge“, definiše Gato.
Šta nam je činiti, ukoliko imamo sopstvenu decu ili smo kao nastavnici spremni da delujemo subverzivno unutar sistema? Ako „škola uči decu da budu zaposlenici i potrošači, sopstvenu decu naučite da budu vođe i avanturisti. Škola uči decu da refleksno slušaju; svoju decu naučite da razmišljaju kritički i nezavisno… pomozite da razviju unutrašnji život da im nikad ne bude dosadno“.

Na kraju uvodnog dela knjige, Gato piše: „Nakon… trideset godina na ratištima državnih škola, zaključio sam da genijalnosti ima na bacanje. Gušimo genijalnost jer još nismo osmislili kako da upravljamo populacijom obrazovanih muškaraca i žena. Ja mislim da je rešenje jednostavno i brilijantno. Neka upravljaju sami sobom.“

Neka upravljaju sami sobom.

Svaki prosvetni radnik koji još uvek imalo drži do sebe, svaki roditelj, deda, baka, ujak i ujna, svi kojima je stalo do stvarne dobrobiti dece i mladih ljudi, neće propustiti da pročita ovu knjigu koja pruža daleko više no što je ovde obuhvaćeno.